Posmatrajući duboke promene koje donosi veštačka inteligencija, nemoguće je ne povući paralele sa industrijskom rEvolucijom koja je pre dva veka iz korena promenila civilizaciju. Obe rEvolucije predstavljaju fundamentalne prekretnice u ljudskoj istoriji — trenutke kada tehnološki napredak menja ne samo naš način rada, već i način na koji razmišljamo o društvu, identitetu i budućnosti. Industrijska rEvolucija je označila prelazak iz agrarne u industrijsku ekonomiju, preoblikovala gradove, radne odnose i političke sisteme. Danas, sa dolaskom veštačke inteligencije, nalazimo se pred sličnom prekretnicom — ali ovoga puta, predmet transformacije nisu samo naši alati, već i naše misaone sposobnosti.

U tom svetlu, poređenja između ove dve epohe nisu puka akademska diskusija, već neophodno sredstvo za razumevanje sveta koji nastaje pred našim očima. Jer kako kaže poznati Voltairov citat „Sa velikom moći dolazi velika odgovornost." Upravo zato je AI posebna — jer po prvi put u istoriji, ljudi imaju alat koji može da replicira, ubrza i automatizuje ne samo fizičke zadatke, već i one koji su donedavno smatrani isključivo ljudskim: razmišljanje, stvaranje, analiziranje, pa čak i odlučivanje. Veštačka inteligencija može u sekundama analizirati milione podataka, pisati tekstove, predviđati tržišta, otkrivati bolesti, ali i širiti dezinformacije, narušavati privatnost i zamenjivati ljudsku radnu snagu bez ikakvog osećaja empatije ili konteksta.

Razumevanje sličnosti i razlika između industrijske i AI rEvolucije ne služi samo kao istorijska refleksija — već kao vodič za donošenje odluka u vremenu kada tehnologija sve više oblikuje temelje naše svakodnevice i budućnosti.

Brzina i priroda transformacije

Industrijska i AI rEvolucija dele ključnu osobinu – transformaciju rada – ali se razlikuju po tempu i domenu promene. Industrijska rEvolucija, koja se protezala decenijama od početka 19. veka, preoblikovala je ekonomiju tako što je fizičku snagu zamenila mašinama: polja su se praznila, fabrike su nicale, a radnici su se preselili u industrijske centre. Promene su bile velike, ali su se dešavale postepeno, omogućavajući društvu da se prilagodi novim oblicima proizvodnje i života.

AI rEvolucija, nasuprot tome, nastupa munjevitom brzinom i zahvata ne samo fizičke već i kognitivne aspekte rada. Dok su parne mašine oslobađale tela, savremeni AI sistemi oslobađaju (ili, kako neki upozoravaju, zarobljavaju) umove: generativni modeli mogu u tren oka analizirati milione dokumenata, vršiti kompleksne proračune i čak stvarati umetnost i tekstove. Ono što je pre samo pet godina bilo daleka vizija—mašina koja „razmišlja"—danas je svakodnevica u kompanijama, laboratorijama i na smart-telefonima.

Konkretni primeri ove disrupcije su svuda oko nas. Midjourney je za godinu dana učinio da hiljade grafičkih dizajnera preispitaju svoju profesiju. GitHub Copilot menja način na koji programeri pišu kod. ChatGPT je preko noći postao konsultant, pisac, i učitelj za milione. Ovi alati ne samo da menjaju poslove - oni redefinišu šta znače kreativnost i ekspertiza.

Ova dvostruka promena—ubrzanje i širenje na domen misaonog rada—stvara presedan u istoriji tehnologije. S jedne strane, eksponencijalni napredak u računskoj moći i dostupnosti podataka znači da novi AI alati stižu do globalne publike brže nego ijedna ranija inovacija (ChatGPT je prvi sto miliona korisnika dostigao za samo dva meseca). S druge strane, sama priroda posla prelazi iz fizičko-rutinskog u intelektualno-kreativni spektar, preispitujući uloge i veštine koje cenimo i vrednujemo.

Kombinacija ovih faktora — brzog usvajanja i duboke promene misaonih procesa — čini AI rEvoluciju jedinstvenom. Dok su naši preci imali decenije da oblikuju radnička prava i organizaciju fabrike, mi danas imamo samo nekoliko godina da definišemo standarde, etičke granice i obrazovne modele koji će umnogome odlučiti kako će izgledati svet rada u 21. veku.

Društveni izazovi

Gotovo svi stručnjaci koji se bave veštačkom inteligencijom slažu se oko jedne stvari: AI će preuzeti mnoge poslove koje danas rade ljudi. U savremenom svetu, AI omogućava jednoj osobi da obavi mnogo više zadataka u kraćem roku, što deluje kao ogroman napredak. Ipak, ta povećana produktivnost u praksi donosi nejednaku raspodelu benefita – ma koliko radnik uz podršku AI bio efikasniji, njegova plata retko raste proporcionalno, dok vlasnici tehnologije i kapitala ubiru najveću dobit. Međutim posledica je rastući jaz između bogatih, koji postaju još bogatiji, i siromašnih, čija pozicija postaje sve ugroženija, dok srednja klasa sve više nestaje.

Globalna podela na razvijene i nerazvijene zemlje sve više se produbljuje. Dok najbogatije države i tehnološki giganti investiraju u visokotehnološku proizvodnju, nerazvijeni regioni ostaju vezani za jeftinu radnu snagu i niskoprofitne industrije. Kako je istakao Jensen Huang, budućnost proizvodnje leži u sofisticiranim tehnološkim procesima, a ne u masovnoj jeftinoj radnoj snazi – što postavlja ključni izazov za najsiromašnije zajednice koje nemaju pristup obrazovanju, infrastrukturi i kapitalu neophodnim za prelazak na nove tehnologije.

Pored toga, uloga radnika danas se sve više deli na one koji razumeju i oblikuju AI sisteme – inženjere, data naučnike i menadžere – i one koji samo koriste ponuđene alate, poput kancelarijskih radnika ili vozača. Bez intenzivne reforme obrazovnog sistema i dostupnih kurseva za sticanje digitalnih veština, milioni ljudi rizikuju da ostanu nekonkurentni na tržištu rada. Takođe, sve veći broj poslova prelazi u nestalne, projektno orijentisane forme, često putem digitalnih platformi na kojima algoritmi donose odluke o zapošljavanju, evaluaciji učinka i visini naknade, uz minimalnu transparentnost i uz rizik automatske diskriminacije. Osećaj stalnog nadzora i pritiska dodatno opterećuje radnike.

Poseban udarac trpe diplomci i mladi profesionalci koji zakoračuju na tržište rada. Mnogi entry-level poslovi koji su nekada predstavljali odskočnu dasku ka sticanju iskustva – unošenje podataka, osnovna administracija, prvobitna selekcija kandidata – sada su već automatizovani. To znači da sve manja ponuda početnih pozicija otežava diplomcima da dobiju praksu, prikupe neophodno radno iskustvo i pregovaraju o poštenoj početnoj plati. Kako se entry-level poslovi smanjuju, plate stagniraju, a pregovaračka moć kandidata slabi.

Na kraju, kao ključni mehanizam za ublažavanje rastućih nejednakosti, nameću se progresivne fiskalne politike i adekvatno oporezivanje digitalnih dobitaka. To znači uvođenje viših poreza na kapital i dobit korporacija koje ostvaruju enormne profite zahvaljujući AI automatizaciji, ali i poreza na bogatstvo najimućnijih pojedinaca koji kontroliraju ključne AI infrastrukture. Ovakvi prihodi mogu se usmeriti u programe prekvalifikacije, besplatno ili subvencionisano obrazovanje iz oblasti digitalnih veština i ulaganja u internet infrastrukturu u nerazvijenim regionima. Porez na robote ili "AI dividendu" mogao bi delimično zameniti gubitak poreza od ukinutih plata, dok progresivni porez na dohodak osigurava da oni koji najviše profitiraju od tehnologije doprinesu i opštem dobru. Samo kroz takav sveobuhvatan fiskalni pristup — koji kroz redistributivne programe podržava najugroženije i istovremeno podstiče inovacije — moguće je stvoriti održiv model u kome AI napredak postaje osnova za inkluzivan i pravedan ekonomski rast.

Psihologija prilagođavanja

Za razliku od industrijske rEvolucije koja je pretila fizičkom radu, AI rEvolucija udara u našu sposobnost razmišljanja. Kada mašina može da piše poeziju ili rešava kompleksne probleme, šta nas čini ljudima? Ovaj egzistencijalni strah je možda dublji od straha za posao - to je strah za smisao.

Psihološki uticaj ove transformacije ne može se potceniti. Generacije su odrastale sa uverenjem da su kreativnost, analitičko razmišljanje i rešavanje problema jedinstveno ljudske osobine. Sada, suočeni sa mašinama koje komponuju muziku, pišu romane i postavljaju medicinske dijagnoze, mnogi doživljavaju krizu profesionalnog i ličnog identiteta. Ovaj osećaj dezorjentisanosti pojačava brzina promena - dok je industrijskoj rEvoluciji trebalo generacijama da transformiše društvo, AI menja naš svet u realnom vremenu.

Otpor i prilagođavanje

Tokom industrijske rEvolucije, ljudi su nasilno uništavali mašine u fabrikama, verujući da će na taj način sačuvati svoja radna mesta i način života. Iako su njihovi napadi bili kratkoročno efektni, istorija je pokazala da otpor sam po sebi ne može zaustaviti tehnološki napredak. Ono što jeste ostavilo trajan trag bila je organizovana borba radnika — stvaranje sindikata, zakonodavstvo o radnim pravima, kontrola radnog vremena i socijalna sigurnost.

U eri veštačke inteligencije, otpor poprima nove oblike: od protesta protiv neetičkog prikupljanja podataka i transparentnog označavanja AI-generisanog sadržaja, do bojkotovanja platformi koje koriste rad korisnika bez naknade.

Elon Musk, jedan od najistaknutijih kritičara nekontrolisanog razvoja AI, više puta je javno pozvao na uspostavljanje međunarodnih regulatornih tela koja bi nadgledala napredak veštačke inteligencije i sprečavala potencijalne pretnje po čovečanstvo. Musk čak zagovara i ideju univerzalnog osnovnog prihoda (UBI) kao načina da se osigura dostojanstven život svima koji ostanu bez posla zbog automatizacije — model u kome bi država svim građanima isplaćivala minimalni mesečni iznos za pokrivanje osnovnih troškova.

S druge strane, Bill Gates kombinuje tehnološki optimizam i socijalnu odgovornost. Gates ističe da AI može znatno poboljšati globalni standard življenja, ali i da moramo reorganizovati sam koncept rada u skladu sa novim kapacitetima mašina. On predlaže radnu nedelju od dve radne dane, kako bi preostalo vreme omogućilo oporavak, kreativni angažman i prekvalifikaciju. U njegovom viđenju, kraća radna nedelja ne samo da bi raspodelila posao među većim brojem ljudi, već bi dala prostora za doživotno učenje i lični razvoj.

Ključni izazov nije zaustavljanje AI rEvolucije, već organizovana adaptacija kroz kombinaciju regulatornih mera, socijalnih politika i društvenih inovacija. Umesto pasivnog otpora, neophodno je graditi koalicije između vlada, industrije, obrazovnih institucija i civilnog društva — uvodeći modele poput univerzalnog osnovnog prihoda, skraćene radne nedelje i programa doživotnog učenja — kako bismo osigurali da AI tehnologija bude usmerena ka opštem dobru. Samo tako možemo pretvoriti strah od promena u priliku za inkluzivan i održiv ekonomski razvoj.

Regulativa zaostaje

Istorija se ponavlja: zakonodavni okvir trči za tehnološkim napretkom, umesto da ga usmerava. Kao što su zakoni o radu, zaštiti potrošača i ograničenju monopola stigli prekasno da ublaže najmračnije posledice industrijske revolucije, tako danas mnoge zemlje tek započinju ozbiljnu raspravu o etičkim i pravnim pitanjima koja nameće veštačka inteligencija. Suočavamo se sa ključnim pitanjima: ko snosi odgovornost kada algoritam pogreši, da li građani imaju pravo na objašnjenje odluka „crne kutije", i kako sprečiti da modeli usvoje pristrasne obrasce iz istorijskih podataka?

Evropska unija je krenula prva sa ambicioznim AI Act-om, koji razlikuje sisteme po stepenu rizika i predviđa obaveznu transparentnost, procene uticaja i ljudski nadzor u najosetljivijim aplikacijama. Ipak, čak i ova regulativa nailazi na izazov brzine razvoja – dok političke institucije vode dugotrajne debate i pripremaju nacrte propisa, nova generacija generativnih modela i dubokih lažnih medija stiže na tržište za nekoliko meseci, ostavljajući pravne praznine koje mogu biti zloupotrebljene. Istovremeno, pravila se globalno fragmentišu. Dok EU postavlja svoja pravila igre, Sjedinjene Američke Države se oslanjaju na kombinaciju antimonopolskih zakona i smernica NIST-a, a Kina integriše strogu kontrolu podataka uz nacionalnu industrijsku strategiju. Takva raznolikost otežava istraživačima i preduzetnicima da kreiraju proizvode za međunarodno tržište i pokazuje koliko bi nam mogao koristiti jedinstveni pakt o AI, nalik međunarodnim sporazumima za klimatske promene.

U ovoj tehnološkoj trci, male zemlje nisu samo posmatrači. Možemo birati između toga da postanemo digitalne kolonije velikih sila ili da kroz pametnu specijalizaciju i regionalne saveze stvorimo svoje AI niše. Estonija je pokazala da veličina nije prepreka za digitalnu transformaciju. Njihov pristup - fokus na digitalnu infrastrukturu, e-upravu i cyber sigurnost - omogućio im je da postanu globalni lider uprkos maloj populaciji. Slični primeri pokazuju da pametna regulativa i strateško pozicioniranje mogu pretvoriti geografske nedostatke u prednosti.

Još jedan problem predstavlja nedostatak specijalizovanih tela i obučenih kadrova. Mnoge vlade nemaju agencije koje bi razumeli tehničke detalje modernih modela, a zakonodavci i sudije često nemaju adekvatnu obuku za procenu pristrasnosti, sigurnosnih testova ili transparentnosti algoritama. Bez tih stručnjaka, ni najdetaljniji zakoni ne mogu biti dosledno primenjeni na terenu.

Kao privremeno rešenje, Sjedinjene Američke Države, UK i neke azijske ekonomije uvode „regulatory sandbox" mehanizme – okruženja u kojima kompanije mogu testirati AI inovacije pod nadzorom regulatora, ali uz fleksibilnije procedure. Takvi peskovnici ubrzavaju usvajanje novih tehnologija i prikupljaju dragocene uvide za buduće propise, ali opasnost je da postanu „rupe" kroz koje štetni sistemi mogu proći neprimećeni.

Na kraju, ne smemo zaboraviti ni pitanje zaštite uzbunjivača i etičkih kodeksa u industriji. Dok farmaceutska i finansijska industrija decenijama imaju jasne mehanizme za prijavljivanje zloupotreba, mnogi AI timovi nemaju interni kanal za osiguranje bezbednosti i etike, niti zakonsku zaštitu za one koji upozore na propuste. Uvođenje obaveznih etičkih standarda i pravnih mehanizama za zaštitu uzbunjivača ključno je kako bi se rizici otkrili i otklonili pre nego što postanu društveno opasni.

Sve dok ne uspostavimo brze privremene mere, međunarodne standarde, obučene regulatorne kapacitete i efikasne mehanizme za prijavljivanje problema, regulativa će nastaviti da kasni za AI rEvolucijom, ostavljajući nas ranjivima na posledice koje nećemo moći da povučemo nazad.

Šansa za bolju budućnost

I pored svojih brutalnih faza, industrijska revolucija je dugoročno podigla životni standard, uspostavila moderne zdravstvene sisteme, proširila obrazovanje i pogurala demokratiju. Danas imamo priliku da taj zamah podignemo na novi nivo uz pomoć veštačke inteligencije – ali samo ako je usmerimo prema opštem dobru.

Zamislimo svet u kojem inteligentni sistemi ne samo da automatski prilagođavaju potrošnju energije u domovima i industriji kako bi smanjili emisiju ugljen-dioksida, već i u realnom vremenu obnavljaju ekosisteme. U takvom svetu istraživači koriste moćne AI alate za modelovanje i dizajn molekula, čime se skraćuje vreme od otkrića lekova do njihove distribucije pacijentima, a terapije postaju znatno pristupačnije. Further, svaki učenik, bez obzira na geografsku ili ekonomsku pozadinu, ima pristup personalizovanom sistemu učenja; virtuelni asistenti prepoznaju individualne stilove i brzine usvajanja znanja, dopunjujući nedostatke i negujući talente.

Ova vizija nije utopija, već realna mogućnost—pod uslovom da razvoj i primena AI sistema budu vođeni jasnim etičkim principima, da značajna ulaganja budu usmerena u obrazovne i prekvalifikacione programe koji će omogućiti ljudima da kontinuirano stiču veštine potrebne za saradnju sa mašinama te da javne politike, kroz progresivno oporezivanje i investicije u socijalne programe, redistribuiraju benefite tako da obuhvate čitavo društvo. Uz otvorene istraživačke inicijative koje kombinuju državno-finansirane univerzitete i nezavisne open-source zajednice, možemo izbalansirati inovaciju i javni interes.

Samo tako AI rEvolucija može postati katalizator pravednijeg, zdravijeg i obrazovanijeg sveta – nasleđa na koje ćemo biti ponosni umesto da ga doživljavamo kao nastavak postojećih društvenih podela.

Zaključak

Dok stojimo na raskršću dvaju velikih prekretnica – industrijske i AI rEvolucije – pred nama se otvara neponovljiva prilika da izgradimo društvo koje uči iz sopstvene prošlosti i primenjuje stečene lekcije na izazove sutrašnjice. Industrijska revolucija nas je naučila da tehnološki napredak može biti i blagoslov i prokletstvo: podigla je životni standard, ali je stvorila i nove nejednakosti. AI rEvolucija, sa svojom sposobnošću da replicira i unapredi misaone procese, nosi još veći potencijal za transformaciju – i još veću odgovornost da korist bude raspodeljena pravedno.

Da bismo tu odgovornost ispunili, potrebno je da se udružimo kao društvo: stručnjaci i građani, kreatori politika i predstavnici industrije, obrazovni sistemi i civilni sektor. Moramo jasno postaviti etičke, pravne i fiskalne okvire koji će sprečiti koncentraciju moći i omogućiti svima da imaju koristi od AI tehnologija. Jedino kroz proaktivne javne politike, ulaganja u obrazovanje i prekvalifikaciju, te otvorene modele saradnje možemo pretvoriti potencijal AI rEvolucije u trajni podsticaj za inkluzivan, održiv i pravedan ekonomski rast.

Pišem ovo kao neko ko svakodnevno koristi AI alate, ali i kao građanin zabrinut za društvo u kojem će moja deca živeti. Verujem da imamo istorijsku obavezu da ovu rEvoluciju oblikujemo svesnije nego naši preci industrijsku. Jer ovoga puta, u pitanju nije samo kako radimo - već ko smo. Na kraju, sudbina ove rEvolucije – kao i svih prethodnih – zavisi od nas samih: hoćemo li je oblikovati kao instrument koji osnažuje čovečanstvo, ili ćemo dopustiti da je periferija istorije zabeleži samo kao još jednu eru podela?

Autori: J. Petronijević, C. Opus